Svi su iscijepali, a kad ćemo mi?

Mama bi došla od susjeda i kumova i tjeskobno bi uzviknula: „Moj Nikica, eno u kuma Mate ispilaše drva, a kad ćemo mi?“ To na jesen. „Nikica moj, eno u kuma Ivana poklaše krmad, šta mi čekamo?“ Zima. „Reče mi kuma Jadranka da će oni sutra saditi krtolu. Mogli smo i mi“. U proljeće. A na ljeto bi upozorila: „Veli kuma Prkačinuša da su oni povadili krtolu. Nikica, ako je ne povadimo, sva će sagnjet u zemlji“. Nikica bi samo rekao: „Polako, uradit ćemo“. I stvarno, uradili bismo.

Zašto moramo slijediti druge? Uspoređivati se s drugima. Loviti ih. Kupovati isto kao drugi. Pratiti modu. Trendove. Ako nismo u istom vremenskom roku kupili novije auto kao naši kućni prijatelji, nismo uspješni kao oni. Ako se nismo grohotom u društvu nasmijali neslanoj šali neformalnog klauna, i nismo baš društveni. Što je govorila jedna u nas selu kada je prepričavala situacije jednog svoga djeteta: „Svi su se smijali“.

„Svi idu na instrukcije. Neka ide i moje dijete. Djeca treniraju razne sportove, e ići će bome i moje. I njegovo je položilo vozački čim je navršilo osamnaest. Ta nisam ja nemoćan da ne mogu isto. Mogu i bolje“. Koliko ovo često čujemo? A malo kada ćemo čuti priznanje greške, individualne, a često i kolektivne. Onda kada dijete nije zavoljelo sport koji je ranije treniralo dijete njihovih prijatelja. Ma, ako ne daš mrvicu svoga osobnoga talenta i puno rada, ne gledajući kojiko je onaj do tebe uložio, ne će ti se ništa prebacit po domino efektu. Čovječe, budi ti jedinstvena domina. Ne gledaj previše onu ispred sebe. A pogotovo ne gledaj onu iza sebe.

Nedavno zahladilo. Rekoše mi ukućani: „Moj Ante, samo ti piši naoko trivijalne pojave. Svi pripremili drva, a mi ništa“. Ostavih „pero“, uzeh daljinski od klime i užegoh. Nedugo nakon toga stigoše i drva. Ne tako rano kao kod drugih, ali stigoše. Barem u idućih par dana ne ću slušati: „Svi su iscijepali, a kad ćemo mi?“ To ne, ali brzo će početi ljudi oko nas klati svinje.