Kafanske muke po tetkama
Bila je sestrina svadba. Došla je i očeva tetka. Udala se bila "postaros", postala udovicom prije Domovinskoga rata. Iz izbjeglištva došla na svadbu. I kako to hoće biti, razboli se baš na dan svadbe. De tamo, de amo, prođe svadba, a ostade tetka na pladnju mojoj majci i sestri. Uslijedilo je presvlačenje pelena i sve ostalo što rade certificirane i srcificirane njegovateljice. Umrla tetka za dva i pol mjeseca. Pokoj joj duši. I tako dođoše neke nove tetke. Na poslu. Iako nam se često, što javno što tajno, spočitava o tome da smo Caritas i da naplaćujemo usluge te iste stranke i ljude iz stranke ne pitamo što su oni ušićarili od tetke. Još dođu plakati u uredu kako su eto oni žrtve poganih rođaka koji ne brinu o istoj im tetki. I dok im dodajemo maramicu da obrišu suzu s lica, oni nam drugom rukom zabijaju nož u leđa. Ono, kao grle nas. Nož u leđa se zabija, ne u uredu, oči u oči. Zabija se u kafani. Uz malu čašicu žestokog i veliku čašu ogorčenosti na sve i svakoga, o